Иво Андрић је био српски књижевник и дипломата. Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФР Југославије, 1961. године, за роман На Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног народа“. После распада Југославије, Андрић се у Србији води искључиво као српски књижевник. Био је члан Српске академије наука и уметности.

Живот
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић) и да је крштен по римокатоличком обреду (Андрић се, ипак, највећи део свог живота изјашњавао као Србин). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

Делa

Ex ponto, стихови у прози, 1918.
Немири, стихови у прози, 1920.
Пут Алије Ђерзелеза, 1920.
Мост на Жепи, 1925.
Аникина времена, 1931.
Португал, зелена земља, путописи 1931.
Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934.
Разговор са Гојом, есеј 1936.
На Дрини ћуприја, роман 1945.
Деца, збирка приповедака.
Госпођица, роман 1945.
Травничка хроника, роман 1945.
На Невском проспекту, 1946.
На камену, у Почитељу,
Прича о везировом слону, 1948.
Проклета авлија, новела 1954.
Игра 1956.
О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.
Јелена жена које нема, роман 1963.
Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме које су објављене постхумно1918.
Омерпаша Латас, објављена постхумно 1977.
На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно

EX PONTO” IVO ANDRIC (odlomci ) II

Neumoljivo krute I nepomicne planine gledaju s oblacna visa.Visoko ukoceno nebo.Tvrda nemilosna zemlja.
Ne,nista se nece dogoditi! Ne ,planine se nece soriti.Nebo ce ostati gordo I hladno na visini!
Izmice se daljina,gubi zvuk,boje mru u sivom: da se vidi i cuje ropsko krvavo srce kako kuca.
U grmljavini i oblacima dolaze buduca stoljeca i gledaju moj sram.Pred ocima pokoljenja lezi moja dusa naga i bespomocna kao prelomljen mac.Zeze me samilostan pogled nerodjenih.
Koga li ljubi sada ona mlada zena? Ona mlada zena koju sam nasao jednog ljeta lijepu i dozrelu od sesnaest godina prolazi – bogzna zasto- jutros mojim sjecanjem.
Koga ljubi sada ona mlada zena?
Jednom sam na maloruskoj ravni nasao crven i krupan cvijet: njegova socna caska kratka cvata nudila je, u siroko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prasnike svim vjetrovima.
Koga ljubi sada ona mlada zena?
Nikada nije bilo izmedju nas rijeci ( ja sam tesko I razumijevao njen jezik ) Inas odnos nije imao nikada odredjenog imena.Pod zvijezdama sam je ljubio do umora I do ponoci sam lezao na travi s glavom u njenom krilu.
To je bila zena stvorena za ljubav I predavala se nijema od strasti I suznih ociju sapcuci isprekidane rijeci o vjernosti.
Koga li sada ljubi ona mlada zena?
Mnogo samujes I dugo cutis ,sine moj, zatravljen si snovima,izmoren putevima duha.Lik ti je pognut I lice blijedo; duboko spustene vjedje I glas kao skripa tamnickih vrata.Izidji u ljetnji dan,sine moj!
- Sta si video u ljetnji dan,sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka I nebo vjecno, a covjek slab I kratkovijek.
-Sta si video, sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vjecna.
- Sta si video,sine moj, u ljetni dan?
- Vidio sam da je ovaj zivot stvar mucna koja se sastoji u nepravilnoj izmjeni grijeha I nesrece, da zivjeti znaci slagati varku na varku.
- - Hoces da usnes,sine moj?
- Ne,oce,idem da zivim.

Kad sam video kako su svijetle magle u daljini I kad sam cuo sta govore sume svojim licem koje se uvijek mijenja I vrhovi planina koji su izgubili zelen I ljepotu ali stoje mirni, goli I vjecno jednaki; kad sam video neumoljivi I dostojanstvrni hod sjene I svijetla po dolovima ispod mene I osluhnuo im glas u krvi mojoj,uplasio sam se pred snagom otkrica koja je dana covjeku.- Uvidio sam odmah da cu biti los govornik I nepouzdan svjedok.-Zastao sam casak I bio sam malen I sam sa neizrecivom tugom svijetlih kratkih dana koju samo covjek poznaje.Cutao je Bog I svijet.

U noci.Umara me miso o postojanju tolikih bica I svijetova u mraku.-Tako dugo traje sve! I svijetu se otvaraju uvijek novi dani kao rane.

Meni od svega sto sam video plamte oci.Velik svijet.Velik teret I velik umor.Duboka noc. A covjek sam.

Mostovi - Ivo Andric
Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza kad projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, nošu iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi . Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli

Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

Deca

"U zdrava čoveka je centar mišljenja: život i njegova patnja, a u melanholika: smrt i njene tajne."

"Teško je za dušu što osećaji koji su vezani uz dogadjaje našeg života, ne umiru zajedno sa njima, nego i kada nestane lica i krajeva, oni ostaju živi i sveži, istiniti i moćni kao u dan doživljaja. A kako su izgubili svaku realnu podlogu, bude bol i čežnju, tresu dušom kao nezaštićenim stablom, hrane se nemirom srca, kradu sadašnjost i truju budućnost."

"Najteže je čoveku kada sam nad sobom oseti samilost."
"Sad uvidjam, gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve. Jer gubiti malo donosi žalost i suze i dok god možemo na preostalom meriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola."

"Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako, ne može živeti bez opraštanja. Svi su mi ljudi i te kako potrebni. Svi, od one starice koja me je primila na ruke kad sam došao na svet, pa do onog nepoznatog prolaznika koji će, kad mene budu nosili na neko groblje neki ljudi, skinuti kapu i prekrstiti se i zaželeti mi večni mir i laku zemlju."

Ex ponto

"Kad jedno odredjeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u mestu jer bolje neće biti, još manje pomišljajte da bežite natrag jer se od toga pobeći ne može. Da biste se spasili - idite napred! Terajte do vrhunca! Do apsurda! Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek!"

Znakovi pored puta